Toma Karp Home Page

t Toma Karp Home Page

TOMINIK TRADE

E-mail :: Kontakt :: Knjiga gostiju

Oliver Hamp

Jedan je uvek prvi
- Oliver Hamp

Tomislav Popović
- Toma Karp

Dan je mirisao na uspeh
- Toma Karp

Andre Spänle

Do kapitalca "kamenom" montažom
- Andre Spänle

Alexander Junghans

Posle dužeg vremena na vodi i...BINGO!!!
-Alexander Junghans

Uwe Murrweiss

Dnevnik jednonedeljne akcije na reci
- Uwe Murrweiss

Miki Bogdanović

Slovenački Salurešti
- Miki Bogdanović

ZIMA, ZIMA, PA NEKA JE...
- priredio Toma Popović

- Pošto zima i nije baš najomiljenije doba većine šarandžija, tako i njihov hobi zamire u mesecima novembar-mart. Naravno za mnoge u to vreme postoje mnogo unosnije stvari od smrzavanja pored vode. A dali je to samo golo smrzavanje pored vode videćemo u narednih nekoliko redova teksta koji sledi.
- U mnogim krugovima šarandžija vlada mišljenje da šaran pri temperaturi vode nižoj od 10°C ne uzima hranu i da je uzaludno tražiti ga. Tačno je da se životne funkcije šarana pri niskoj temperaturi vode svode na minimum, ali se on i dalje hrani, do duše u manjem intenzitetu i na malo drugačiji način u odnosu na proleće ili jesen kada je i najaktivniji.

- Čaša vrelog vina na -16°C lepo zagreje iznutra.

- Pošto se 95% mojih ribolovnih sati sastoji od ribolova na reci, hteo bih baš da nešto kažem o tome kako ja tragam za šaranom u zimskom periodu.
- Kao što mnogi znaju, ja imam tu sreću da (kao sarandžija) živim na obalama reke Neckar, koja je jedna od najboljih šaranskih voda Evrope. Razumljivo je da na toj vodi i najviše vremena provodim pecajući bas šarane i da o toj vodi najviše informacija posedujem. Ribolov na reci se u mnogome razlikuje od ribolova na pr. na separacionim jezerima ili akumulacijama. Mišljenja sam da je šaran u reci dosta aktivniji od šarana na stajaćim vodama, na prvom mestu zbog rečne struje sa kojom je u permanentnom konfliktu jer ga tera da bude u stalnom pokretu. A takodje i zbog brodova-šlepera koji ga isto tako nagone da se kreće kada mu to baš i nije po volji. To automaski podrazumeva i veću potrošnju energije, a samim tim i nadoknadu iste, naravno kroz uzimanje hrane.

- Nema lošeg vremena, već samo neadekvatne garderobe.

Neckar je podeljen na deonice branama-prevodnicama koje su u proseku 10tak kilometara jedna od druge. Deonice su na prvi pogled sasvim identične, a ipak svaka ima svoje karakteristike. Jedna od tih karakteristika su i ulivi tople vode, što u zimskom periodu u mnogome olakšava posao u traganju za šaranom. Neckar do svog ušća u Rajnu ima nekoliko toplih uliva, što je za njegov protok sasvim dovoljno da ga čini za možda stepen ili dva toplijim od ostalih reka. Samim tim je ishrana šarana u proseku godišnje nesto duža, što automatski dovodi do veoma brzog rasta šarana. Ali to sve i ne znači da je na reci sasvim jednostavno šarana naći i naterati ga da uzme ponudjeni mamac. To nije tako jednostavno čak ni leti!
- Pošto je po meni, informacija o mestu na kojem ću loviti šarana, najbitniji deo uspeha, ja takve informacije prikupljam tokom cele godine. Sam šaran će u zimskom periodu vrlo retko dati informaciju o svom prisustvu i to samo u probojima toplog talasa od više dana, kada će se ponekad i pojaviti na površini vode. Do nekih informacija dolazim sam, a do nekih iz razgovora sa kolegama iz naše karp-družine. Sonar i plivanje (naravno u toku leta) su i u ovom slucaju najbolji informanti. Obično pretražujem mesta koja mi se čine mirnijim u odnosu na ostali tok reke, jer su to mahom i dublja mesta. Možda Neckar i izgleda pomalo jednolično i dosadno, ali dno krije veliku raznolikost u ponudi mesta za duži boravak šarana u zimskom periodu. Rupe, kosine, platoi sa školjkama i izumrla polja trave su mesta gde se šaran zadržava i traga za hranom i u toku zime.
- Naravno da zimi prioritet dajem deonici sa ulivom tople vode, jer je šaran kroz konstantno optimalnu temperaturu mnogo aktivniji u odnosu na deonicu koja ima 1-3°C manje. Uliv tople vode na deonici na kojoj ja pecam je priča za sebe. Često puta poželim da je nema, jer se na tom mestu dešavaju stvari koje za nas šarandžije ( i sve ostale normalne ribolovce) ne spadaju u kulturu i primerno ponašanje na vodi. Naime, zbog samog komfora koje mesto nudi (sa autom do u samu vodu i gelender umesto stativa za stapove) tu peca svako i sve. I nosi se sve, bez obzira na veličinu (pre malo ili pre veliko), lovostaj i td. A da ne pominjem kako to mesto izgleda čto se odpadaka tiče! Na licu mesta se može videti ko sa čime peca, koje mamce koristi, šta ko jede i pije i td, jer se po završetku pecanja, ambalaža jednostavno ostavlja na obali. Jednom rečju, mesto bez trunke etike! Zgražavam se ribolovaca koje vidim na ulivu tople vode (a ima ih tu i tamo na celoj deonici) da šarana pecaju na neke pseće, mačje ili šta ti ja znam koje sve hrane. Važno da je jeftino! Ostavimo Frolic za pse, a Wiskas za cice mace, za šarane i njihov organizam su napravljeni boili!
- Na samom ulivu pecam vrlo retko i to samo u slučajevima kada je zbog visokog vodostaja nemoguće pecati bilo gde drugo ili pod extremnim vremenskim uslovima (kada znam da sam jedini na vodi). A uz to i sigurno znam da je izvestan broj šarana ušao (jer nisu uvek tu) u kanal u potrazi za hranom. A i tada bi to više bila kao spasilačka akcija za šarane, (od čekića i noževa gore navedenih „ribolovaca“), nego pecanje iz zadovoljstva. Tu je normalno pecanje (u tišini) moguće do prvog dolaska jednog od „specijalaca“ i prvog „nežnog“ zatvaranja vrata ili prtljažnika od automobila, marširanja po obali, raspakivanja opreme, bacanje štapova po gelenderu, zahvatanje vode kofom za kedere i mešanje 150gr primame, pa sve do izvlačenja i zabacivanja štapova u minutnom intervalu. To je jednostavno mesto iz nužde i mesto koje ne pruža mir i idilu šaranskog ribolova. Zato ja sa svojim kolegama najčešće pokušavam da šarane zadržim što dalje od ove „zone sumraka“, time što prihranjujemo skoro svakodnevno mesta 200 i više metara ispod uliva tople vode i to samo sa velikom količinom boila.

- Zimi su mini boili i "stringer" od minića uvek na jednom od štapova.

Još jedan razlog zbog koga prihranjujem mesta par i više stotina metara od samog uliva tople vode je taj da je voda (topla i hladna) na toj udaljenosti najoptomalnije izmešana i nudi konstantnu temperaturu bez većih oscilacija. - Mahom su to mesta sa duplom kosinom i montaže plasiram na donjoj kosini (ca. 15m od obale), za razliku od proleća kada pecam na prvoj kosini gde je voda dosta plica i brže se zagreva. Na ovom delu je voda još uvek dosta brža i šarani uzimaju hranu sa vrlo malo opreza i veoma energično, tako da nepravilno podešena kočnica često dovodi do gubitka štapova. Na ovakvim mestima prihranjujem 7-10 dana sa po 1-2kg boila u obliku jastučića iz sopstvene kućne izrade, sa kombinacijom mini boila od 10mm. Za mnoge je to možda za zimski period previše, ali se mora uzeti u obzir i ogroman broj bele ribe i sam brodski saobraćaj koji prouzrokuje jače kretanje vode i rasturanje hrane sa mesta na koje smo je bacili. Kampanja hranjenja traje duže baš zbog toga što šaran ne jede tako često, pa sam dužom kampanjom siguram da je neki od njih bar 2 puta došao do spota i pojeo par boila.
- U toku ribolova prihranjujem na samom početku po dve šake desetmilimetarskim i sa po desetak jastučića. Naravno tu je i PVA stringer ili PVA kesica na montaži.
- Postoji još par mesta na ovoj deonici kod kojih dno od obale jako strmo pada na dubinu do 4m, a zatim se opet diže na 3m, tako da pravi mali kanal koji se proteže uz obalu. Takva su mesta isto interesantna za zimski saranski ribolov i često ih posećujem.

Mini boili na PVA Stringeru i PVA kesici

Na deonicama bez uliva tople vode dajem prioritet mestima u blizini, tj. iznad brane. To su najmirniji (minimum rečne struje i nema brodskog saobracaja) i najdublji delovi reke, gde se šaran uz minimum utroška energije zadržava. Ovakva mesta mogu i lako da zavaraju, jer naizgled se čini da bilo gde zabačena montaza donosi ulov. Ali nije baš tako! U ovim delovima je dno vrlo raznoliko. Postoje rupe i platoi koji su sigurno pravi "vreli spotovi", a postoji i dosta prepreka koje su tu odvajkada ili su nanesene velikom vodom, što jos u mnogome otežava ribolov. Uz samu branu su i neizbežni dokovi koje šaran konstantno obilazi u potrazi za hranom, jer uz njih pristaju i veliki brodovi sa kojih uvek padne nešto što bi bilo jestivo za šarana. Samim pristajanjem i polaskom broda sa doka, elisom brodskog motora se uzburka dno u kome šaran traži larve, račiće, sa doka odvaljene školjke i td. Na drugoj strani gde nema doka, obala je (u letnjem periodu) obrasla rastinjem i lokvanjima. Takva mesta zimi, iako sa izumrlim rastinjem, imaju privlačnu moć za šarana, jer se tu uvek nadje nešto sto se može u "dijetalno vreme" konzumirati.
- Na ostatku deonice pecam mahom u spoljašnjoj krivini reke, jer su to i najdublja mesta i sa najvećim neravninama na dnu. Medjutim takva se mesta usled visokih voda i često menjaju: podkopavaju rupe ili se naslažu slojevi mulja i postaju plića. Pri negativnom menjanju za brodski saobraćaj, ekipe iz Rečno-saobraćajnog preduzeća popravljaju, to jest za nas kvare ta mesta. Zato je potrebno praćenje svih zbivanja na reci, radi optimalnog informisanja. Naravno to i ne moraju da budu hot-spotovi jer šaran možda u takvim udubljenjima samo vegetira, a hrani se na nekom drugom mestu koje nije mnogo udaljeno od njegovog prebivališta. Tu informaciju naravno dobijam čestim izlascima na vodu.

Jutro na vodi može i zimi biti lepo.

- Na ovakvim mestima šaran uzima hranu redje i opreznije, pa zato prihranjujem mahom mini boilima veličine 10mm i to desetak dana. Boilie su machom napravljeni od Red Star Mix-a ( Robin Red i aromatični sastojci), Royal Big Carp (riblji, krvni i jetreni sastojci) ili Tutti Nutti Mix-a (na bazi mlevenog pečenog kikirikija). Arome su mahom školjka, dzigerica, beli luk ili kikiriki, mada mislim da je aroma stvar više za ribolovca, a da kod šarana ima samo kratku ulogu da ga privuče do mesta gde se nalazi naš mamac i usisa ga. Veću pažnju poklanjam kocepciji miksa, koja ce odgovarati potrebama šarana u tom periodu i omoguciti mu nesmetano i lako varenje , što će i rezultirati konstantnim uzimanjem boila.

- Teško da može biti lepše.

- Pošto su boili za primamu i automatski i za pecanje dosta manji od boila za ostali deo godine, tako koristim i malo finiji pribor nego obicno. Na Safeti Bolt montaži nikad ne stavljam manje olovo od 115gr, a predvez je umesto 20cm 25lb Amnesia, sada 20lb i umesto 2cm 35lb Krystonite sada 4cm i 25lb Krystonite i udica br.6. Šaran zimi uzima opreznije i reklo bi se "traljavije" nego u ostalim dobima godine. Pored boila na dlaci obavezno koristim i PVA stringer ili PVA kesu u koju ubacujem i velike i male boile. Štapovi su konstantno 12` i 2lbs sa paraboličnom akcijom i pravo je zadovoljstvo imati na tako lakim spravicama neku od probudjenih nekarskih nemani. Na mašinicama mi je namotana struna 0,40mm, jer sam protivnik schlagschnur kada nisam u situaciji da koristim camac. Sa dva kidanja je mesto minirano i nemoguce je dalje pecati.

- Spiegler na -5°C.

Pored hrane, mamaca jos jedan vrlo, a mozda i najbitniji faktor za dobar ulov na Neckru je i vodstaj, kao i vremenske prilike. Konstantan vodostaj sa povremenim i malim porastom, je u svakom slucaju dobar uslov za uspesan ribolov. Tada se saran stavlja u veci pokret, a i priliv hrane do samog mesta mu daje mogucnost za vise kretanja i tako eventualno nalazenje naseg mamca. Svake umerene padavine i naglo povecanje vazdusne temperature temperature odrazavaju se na saranski apetit u pozitivnom smislu. Samo u slucaju bolesti ili nekog odsustva mogu da propustim ribolov nakon 3-4 noci sa temp. preko +°C. Tada se automatski i voda zagreva sto se naravno ne sme propustiti.

- Pošto je na Neckaru cele zime vodostaj bio visok i bilo je nemoguće pecati, na vodu sam izašao tek 02.02. Tada sam i upecao ovog prelepog šarana kao prvu ribu u 2002. godini.

U zimsko doba obozavam da pecam po snegu jer tada je i osecaj boravka na vodi sasvim drugaciji od normalnog kada je sve zeleno ili zuto. Na zalost od kako sam u Nemackoj nisam se snega cestito nagledao, jer se u ovom kraju sneg brze otopi nego sto padne. Tako da ako sam krenuo u neku kampanju hranjenja za vreme sneznih padavina, do dana pecanja ili ulova ga vise nije bilo. Napokon sam pre dve godine po sneznoj oluji ali sa puno optimizma izasao sa kolegom na Marjanom vodu. Jedva smo nekako postavili nasu dnevnu sobu, a meni su padale neke ideje iz decjih dana (pravljenje Sneska, grudvanje i potpisivanje u snegu) , na koje je Marjan samo vrteo glavom i molio me je da se okanem detinjarija i prionem podgrevanju vrelog vina. Naravno da nisam popustio jer sam imao osecaj da ce fotografisanje sa saranom u belom ambijentu i to jos pored Sneska Belica, biti fotografija kakva se ne moze napraviti svake godine. I tako je i bilo.Uz par casa vrelog vina sa lakocom smo podnosili fijukanje vetra i sve vecu vejavicu. Posle jednog ogromnog klena, napokon je dosao i taj zeljeni RUN. Mislim da sam bio uzrujaniji vise nego kod mog prvog sarana, jer gubitak ove ribe ma koliko bila velika bi za mene znacio pravu malu tragediju. Sa klecavim kolenima sam posle desetominutne borbe ribu ubacio u meredov, a pri pokusaju da je odnesem do strunjace sam ispustio krik radosti jer sam video da se radi o ne bas tako maloj ribi. Naravno ambijent je ucinio svoje da fotografije po meni ispadnu prelepe, a i Snesko se lepo nasmesio. Prosle zime mi je racun za ponovno takvo fotografisanje pokvarila velika voda u vreme kada sa sneg zadrzao par dana, pa se nadam da ce mi ove godine bogovi biti naklonjeniji inaravno zu moj rad podariti razlog za radost.

A do skorog vidjenja negde na vodi zelim vam zategnute strune

Tomislav Popović.

:: Home (O nama) :: News :: Tekstovi i izvestaji :: Pribor i saveti :: E-mail :: Galerija ::
:: Proizvodi :: Cenovnik :: Poslovnik :: Naručivanje :: Impresum :: Kontakt :: Knjiga gostiju ::