|
DAN JE MIRISAO NA USPEH
priredio Toma Popović
Nedelja, 9. oktobar 1994., dan sunčan,
ali prohladan i kao stvoren za akciju. Pošto su vremenski
uslovi bili optimalni, a mesto na kome sam planirao da pecam
(na reci Neckar u Nemačkoj), kroz celonedeljnu kampanju hranjenja
dobro pripremljeno, odlučio sam da izađem na vodu. Inače sam
svakodnevno prihranjivao sa 2-3kg boila i 5kg prokuvanog kukuruza.
Na momenat izgleda velika količina hrane, ali se u obzir moraju
uzeti i ostali potrošači boila i kukuruza, a to su pre svega
ogromna populacija klenova, deverika, mrena, rakova, raznoraznih
patki a i sam brodski saobraćaj, tj brodski zog.
Armelite, antitangle i snowman
Alat koji mi je pomogao da izvučem
„kolosa“ |
Na mestu sam bio nešto pre 16h, jer je to vreme kada nedeljom
brodski saobraćaj prestaje, tako da sam neometano mogao da
duže vreme ostavim montaže u vodi. Dno na spotu na kome sam
hteo da zabacim svoje montaže je takvo, da u slučaju da nailazi
veliki brod-šleper, zbog velikog zoga koji pravi, izvlačenje
štapova iz vode je neminovno. U suprotnom bi se montaže na
dnu usled nekontrolisanog pomeranja negde zakačile i došlo
bi do gubljenja istih. Inače spot je stepenaste konfiguracije
i ima dve kosine do samog brodskog saobraćajnog puta gde je
i najveća dubina oko 5,5m. Te kosine su omiljena putanja šarana
u potrazi za hranom.
Po dolasku na mesto sam odmah raspršio od prilike oko 1kg
boila i 2kg kukuruza. Znajući da neću morati da pecam na velikoj
daljini i da nema brodskog saobraćaja, odlučio sam se za nešto
lakše montaže i to za fiksnu anti- tangle (nemrseću) od 80gr.
Na donjem delu cevčice se navlači gumeni bužir, u koga se
kasnije zaglavljuje virblica sa predvezom, pa se tako sprečava
da olovo klizi po najlonu. Tako se dobija fiksna montaža,
a pri tome i mnogo efikasnije kačenje ribe. Predvez je bio
upredena JP M1 struna, sa udicom Boilie Hook br.2. Štapovi
su bili Century Armelite 13' (3,9m) i 2,5lbs sa mašinicama
Shimano US Baitrunner 4500, na kojima je bila namotana monofilna
struna JP N°1 debljine 0,35mm. Na jednoj od udica, tj. dlaka,
je bila takozvana Sneško Belić (Snow Man) prezentacija, sa
jednim tonućim i jednim plivajućim (Pop Up) boilom. Tonući
ostaje na dnu, a samo je plivajuci iznad njega. Takvu prezentaciju,
po mom mišljenju šaran lakše registruje, baš zbog lake struje
u reci i njegovog samog lulujanja u vodi. Na drugoj montaži
su bila dva tonuća boila 18mm, iz samostalne kuhinje-radionice,
sa birfood miksom i aromom belog luka.
Top Runner
Moji prvi indikatori |
Montaže sam zabacio na prvu i drugu kosinu, predpostavljajući
da će se šaran u potrazi za hranom, kretati jednom od te dve
kosine. Kod postavljanja štapova na rod pod i štelovanja Top
Runner-a (moji tadasnji električni idikatori trzaja) primetio
sam da jedan idikator nesto prekida i ne funkcioniše kako
treba. Otvorio sam ga i video da je jedna žičica bila odlemljena.
Šta sada? Pakovati i ići kući, po ovako lepom vremenu za pecanje?
Ne, to ne ide! U trenutku poluočaja, pojavi se poznato lice
osobe koja mi je istog trenutka ulila nadu da za ovu akciju
još ima spasa. Bio je to rodjak moje žene Wolf Diter, za koga
sam znao da je elektrotehnički jako potkovan, a uz to i sam
ribolovac. Video je u čemu je problem i odmah se ponudio da
mi pomogne - kolege se ne ostavljaju u nevolji. Za nepunih
pola sata je bio ponovo kod mene na Neckaru, sa popravljenim
idikatorom. Posle kraćeg razgovora i popijenog (jednog) piva
Wolf Diter je otišao kući. Ja sam se zavalio u komotnu ležaljku
i nazvao drugara Aleksa, jer je i on hteo da peca samnom,
ali se nije pojavio na mestu u dogovoreno vreme. Rekao mi
je da mu je bolje da ostane u toploj sobi kod devojke. Odgovorio
sam mu da to može da radi svaku noć, ali da se ovakav dan
ne sme propustiti i da ću mu se sigurno javiti još jednom
večeras.
Nije prošlo dugo, a ono čega sam se pribojavao je počelo
da se dešava. Klenovi su otkrili spot i započeli orgije ždranja.
Za kratko vreme sam upecao 3 komada i svi su bili teži od
2kg. Iz usta im je kuljao polusvareni boili i kukuruz. Posle
svakog klena sam prihranjivao šakom-dve boila i 2-3 Groundbaiter-a
kukuruza, kako bi se na spotu našlo nešto i za voljenog šarana.
Pred sam mrak je postajalo sve hladnije i magla je počela
da biva sve gušća. Vreme i uslovi za pecanje samo kakvi se
poželeti mogu. Par puta su se cula izbacivanja šarana na spotu
što mi je uz saznanje da su mamci i montaže na pravom mestu,
ulivalo dodatnu sigurnost da će noć biti uspešna.
Moj prvi dušek sopstvene izrade...
...i spot koji je jedno vreme bio
jako izdašan. |
I skoro da sam zadremao, kada je svinger
na idikatoru koga je Wolf Diter popravio, počeo da skakuće.
Oh, nee, opet ta proždrljiva stvorenja, pomislih na trenutak!
Ali, svinger je odjednom bio zakovan za blank i usledio je
Runn. Ne dug, jer sam već imao štap u ruci. U prvi mah sam
pomislio da se ipak radi o klenu, jer otpor sa druge strane
nije bio Bog zna kako jak. Medjutim u par sekundi se situacija
menja i moj pribor kao i moje znanje bivaju do maksimuma testirani.
Riba je krenula ka sredini reke i po njenim pokretima sam
već slutio da je "teška" u pitanju. Nekoliko puta sam je privlačio
do obale, ali nisam nikao uspeo da je dignem na površinu i
konačno vidim o kakvom se egsemplaru radi. Posle dvadesetak
minuta borbe, riba je pravila kratke krugove u samom priobalju,
ali ipak još dosta daleko od površine vode. Uz dosta rizika
"dajem gas" i uz štap savijen u slovo C, uspevam
da ribu dobijem na površinu, ali od silne magle ne mogu da
vidim o čemu se radi. Nekako sam je prevukao preko mašica
meredova, sto je značilo i kraj divovske borbe. Rastavio sam
mašice i namotao nekoliko namotaja mreže, kako bih ribu lakše
izvadio iz vode. Pokušao sam to da uradim jednom rukom, ali
je negde zapelo. Mislio sam da je mrežica zakačila u žičano
ojačanje obale. Ustanovio sam da je meredov slobodan i na
jedvite jade obema rukama ribu preneo do šaranskog dušeka.
Šaranski dušek ( engl. Unhooking Mat) skoro da je bio premali
da prihvati velelepno telo šarana golaća sa prelepom mustrom
krljušti, zbog koje on možda i spada u vrstu tkzv. Fully Scaled
Carp. Brzo sam nakvasio vreću za vaganje ribe i pokušao da
izmerim ribu. Kazaljka na mojoj vagi od 25kg je već čvrsto
bila zakucana iznad 25-og podeoka. Pokušao sam još jednom,
misleći da mošda gazim na vreću ili neki njen konop, ali se
dešava isto. Krik zadovoljstva, jos neznajući o kojoj se tačno
težini radi, se sigurno čuo na preko 2km u naokrug. To je
bio moj PB (engl. Personal Best – lični rekord). Odmah sam
ribu smestio u vreću za čuvanje ribe u vodi (carp sack) i
spustio je u vodu, a zatim pozvao Aleksa i rekao mu da što
pre dodje sa vagom od preko 25kg.
Jednooki Džek drugi
put
Jednooki
Džek ponovo upecan izmedju dva susreta sa Big Benom
|
Sedeo sam na svojoj ležaljci klecavih kolena
od sreće i uzbudjenja, kada sam začuo škripanje guma aleksovog
friziranog VW Polo-a. Sa druge strane su takodje u trkačkom
tempu stigle i druge kolege koje je Alex obavestio. Svi su
pomislili da se radi o somu, kada mi je potrebna vaga veca
od 25kg. Izvadivši ribu iz vode, kolege nisu mogle da sakriju
oduševljenje lepotom i grandioznošću ribe. Bio je to šaran
koji je pre nekoliko godina bio uhvaćen sa jedva 25kg. Vaga
je posle više merenja pokazala 28,3kg. Urlik radosti se sada
čuo verovatno na više od 5km. Neko mi u tom trnutku reče da
se verovatno radi o nemačkom rekordu, što u tom trenutku ushićenja
nisam ni registrovao.
Ribu sam posle fotografisanja pažljivo vratio u vodu uz pozdrav
"do skorog ponovnog vidjenja", a sa kolegama sam ostao na
obali još koji sat u prepričavanju prethodnog dešavanja i
razglabanju materije. Nakon kojih dva sata sam ostao sam,a
motaže sa novonamačenim udicama su opet bile na poziciji.
Big Ben
Tada najveći, a po meni i najlepsi
šaran uhvaćen u Nemačkoj |
Ne mogu reći da sam bio u nekom polusnu, jer sam za san bio
previse uzbudjen, ali sam jednostavno odlutao u razmišljanjima
i "varenju" doživljenog i jedva da sam registrovao Runn koji
je opet bio na istom štapu na koji je zagrizao i predhodnik.
U samom početku puno energije i puno snage, koja se medjutim
vrlo brzo stišala, tako da sam znao da se ovoga puta ne radi
o tako velikoj ribi. A bilo bi i previše! Posle kraće borbe
na dušeku se našao takodje šaran golać kome je desno oko bilo
bukvalno zaraslo. Repno peraje mu je bilo «frizirano» što
bi se moglo prepisati nekom nesavesnom ribolovcu koji ga je
eventualno pre mene hvatao. Na žalost za njega više nije bilo
filma (bilo je sve ispucano na Big Bena), tako da je taj susret
sa njim ostao nezabeležen. Jednooki Džek, kako sam ga tada
nazvao, će pri sledećim susretima sa Big Ben-om biti pred-indikator.
Uz puno poštovanje je vraćen u svoj element, a ja sam izvukao
i drugi štap iz vode i savim zadovoljan, polako utonuo u san.
Već nešto oko 6:00h me je iz sna trglo tutnjanje turbina
105-metarskog transportnog broda i nagovestilo da je sa spavanjem
gotovo. Pošto mi je bilo rano da još skoro po mraku pakujem
i to još kišobran sav mokar od magle, odlučio sam da ostanem
jos par sati i ponovo zabacio štapove. Do samog polaska kući
sam upecao još dva klena, koja nisu bitno uticala na moje
dobro raspoloženje. Posle magle pojavilo se i Sunce koje me
je pratilo do kuće gde sam sa porodicom još kratko proslavio.
| 
Opraštanje od Big Bena
Na rastanku sam mu rakao: „vidimo
se uskoro“, što se i ostvarilo |
Moram još na kraju da kažem da je ova moja radost i moj uspeh
od mnogih mojih prijatelja i poznanika propraćena čestitkama
i prijatnim gestovima, ali je bilo i onih koji jednostavno
tudji uspeh nisu mogli da podnesu. Oni su priča za sebe i
verovatno propratna neprijatnost u svim sferama života, tako
da sam ih na kraju samo pomenuo, ali im neću (kao ni u životu)
posvećivati puno paznje.
U to ime, svim iskrenim kolegama šarandžijama želim zategnute
strune,
Tomislav Popović.
|
|
TOMINIK
TRADE 
